Omare babe Mare
Dragi moji Plejančani,
evo nama jeseni, evo nama trganja, evo nama perušanja, evo nama oranja, evo nama…
Ma, jok! Ništa od toga nema nama mnogima. Nama ostaje samo uspomena na sve to. A njekad smo radili cilo lito. Od zore do mrkloga mraka. I uvik je jesen makar nješto od toga donila. Kad se je s njiva sve skinilo, pripremale su se za oranje. Sasikle se kuruznike i uz među narasle ostruge pa sve to metlo na kamaru i zapalilo. Dim je daleko mirušijo. Mirušila je brazda kad se je izorala. Mirušilo je požutito lišće, jutarnja rosa, magla… Sve.
Ako su bili dobro lito i jesen, zima je bila mirna. Serbeznije se i zadovoljnije gledalo kroz pendžer u snig. Noći su bile dugačke, ali su se često kratile posilima. Na posilu je uvik bilo razonode: prelo se, vezlo, pripovidalo… uvik nešto ćosli. Sićam se jednog posila kod pokojne babe Martinovce, kad je moj Jozo zapometno ćos pripovidajući kako je njeki čojek došao na ispovid da se ispovidi. Ispovidajući svoje grije, navede i oni kako je jednom čojeku ukrao deset snopova šenice. Pa rekne paroku da je ukrao deset snopova, al nek un računa dvanest.
– Zašto da računam dvanaest kad si ukrao deset? – priupita ga parok.
– Zato što ću mu sad usput, kad budem išao sa ispovidi kući, ukrasti još dva.
Oni koji znadu (jerbo, možda ima i oni koji ne znaju) šta je ispovid, dobro znadu da vaka ispovid ne bi bila valjana. Ni prid Bogom, ni prid parokom. Nepošteno je i za dušu pogubno. Zalud ispovid. Sliči mi to na njeke koji baš i ne vole Plejan i Plejančane, već se samo prave da ji vole. Pa podmeću i prigovaraju onima koji iskreno vole Plejan, naiskoli onima koji su se vratili ili naumili vratiti se na Plejan. A njihova ljubav prema Plejanu je prava. Ne prodaju ni sebe, ni svoj Plejan. Nji ne zadivljuje tuđe ni stranjsko, već samo svoje. Tuđe i stranjsko može izgledati livše, ali nemere biti bolje od svoga. Ma, ni livše! I zato je vrime da pristanu podvale i potpale. I kićenje perjem lažne ljubavi prema Plejanu. Zalud taka ljubav. Isto ko i onome gor ispovid.
Čujem da je s dobro stojećim i dobro sidećim održana donatorska večera kojom se pokreno Plejan. Počelo, biva, prikupljanje para za gradnju crkve. Fala Bogu. Fala i onima što su dali na toj večeri. Samo mi se čini da je, umisto večere, trebalo održati donatorski fruštuk. Manje bi se jelo, pilo i sviralo pa bi bilo jevtinije.
Dragi Plejančani, na sve načine volite svoj Plejan. Ko neće, neka ostavi na miru i Plejan i Plejančane. Biblija govori o jednom koji je jako volio svoje misto pa reko: Neka mi se ruka osuši ako tebe zaboravim, Jeruzaleme. I mi Plejančani moramo reći za svoje misto isto tako. A moremo barem ovako: Nek mi se džep osuši ako tebe zaboravim, Plejane.
Sve Plejančane i one koji vole Plejan i Plejančane pozdravlja
Baba Mara iz Bunara
_____________________
Plehanski glasnik, godina III., broj 8, listopad 2004., str. 18.